Nije ovo uspomena na druga vremena.
Kada smo skupljali novce za kartu za dalek let na koji ćemo se sigurno ukrcati.
Na aerodromu jeli kolače i aplaudirali neznancu za klavirom. Listali knjige iz putničke biblioteke.
Kada nam osmesi nisu bili prekriveni.
A novo voće nije bilo zabranjeno i sve smo probali.
Gurali se da budemo prvi za tezgom, prvi na pramcu,
prvi za šankom.
Kad sam dozvolila strancu da me dodirne za obraz, rame, pruženu ruku.
Nosila haljinu koju mi je poklonila nepoznata devojka.
Kad se kofer izgubio od silne gužve, i neka je, ni sad mi nije žao, samo nek se putovalo.
Nije mi bio potreban, nosila sam ono što su mi udelili drugi.
Kad smo upoznali nove ljude, ležali jedni do drugih i gledali zvezde, jer sa ove tačke one su bliže i stvarnije.
A danju hvatali morske svih boja i vraćali ih u okean.
Kad su nam ratnici iz plemena Masaji vezivali narukvice oko zglobova, koje sami prave i od kojih žive, pričali nam o običajima zajednice sa obranaka Kilimandžara.
Kad su neki od nas igrali njihov ples na plaži. Skakali u vis, pevali u sav glas.
Plesali u izmišljenoj diskoteci pod palmama, hvatali, novi za nas, afrički ritam.
Kad smo poljubili stranca, skupljali uspomene po obali, jurili plimu i oseku i skupljali alge iz belog peska.
Pesak kakav sam videla samo tamo, u koji stopala tonu, pa te nose na povetarcu slobode. Kad smo hodali bosi i danju i noću, budili se i uspavljivali uz zvuk talasa.
Kad sam znala da ću posle puta majci uživo pričati utiske a ona će reći: „Crno dete, nemoj to više da radiš.“
Neću mama, sad je i zvanično zabranjeno.
No Comments