Tačka

15/10/2020

Hodam poznatom ulicom, ti si preko puta. Nosiš japanke, leto je. Prelazim cestu i prilazim ti. Nismo se videli dugo. Oklevam trošeći vreme na prazne reči pa se osmelim i poljubim te. Uzvraćas mi. Ideš na dogovoren sastanak sa nekim društvom. Nije ti neki plan, ako mene pitaš. Ne, neću sa vama.

Razdvojeni nam putevi inače. Ti si svuda po malo, ja ili tamo ili ovamo. Gledam da zaobiđem tu koncentričnu tačku koja spaja suprotne pulsirajuce želje. Prevrtljiva je ona, ne znaš da li je crna ili bela, da te zavarati, pomislim, širi krug ka mojoj strani, pomiriće suprotnosi, al’ me onda svom silom izbaci iz začaranog kruga i pusti da se snalazim.

Znam te tačko, nećes me taći. Odoh svojim putem. Ka nekog boljoj.

Do puste obale, drvene kućice, gde more preplavljuje. Talasa i presijava se, sve je plavo.

Žmurim i upijam sunce koje mi toliko fali. Skoro kao tačka.

Pojavljuješ se sa japankama u rukama, bacaš ih i skidaš i moje. Od sunca ne vidim ni tačku, ali ulazimo u more, sada ti mene prvi ljubiš.

To sunce lupa na prozor, budi me. Nema japanki na podu, nema tačke.