Ciklus

Sve će početi sa lalalma koje će se jednog jutra nacrtati na uglovima slatkih ulica sa kaldrmom. Guraće se u punim kofama, prelivaće kao šarene bombone u vetrinama poslastičarnica.

Biće raspoređene po bojama, ali negde će se pak u buketima ređati nijanse kao špil karata.

Odjednom će se sjatiti prolaznici i sve će se odložiti za toliko minuta koliko je potrebno da se zastane, gleda, bira, cenka i na kraju ščepa fišek tulipana, pomiriše i zažmuri.

Zadene u korpu bicikla, provozaju poput malih vetrenjača koje prkose zakonu kretanja.

lIi će se možda ubaciti na zadnje sedište auta, u torbu, ili neispuštati iz ruku sve dok ne stignu do vaze i kutka doma gde će narednih dana otvarati i zatvarati tanane latice, tiho pričajući poemu o smenjivanju tame i svetlosti, ciklusu prolaznosti i nezaobilaznoj nežnosti.

Tokom noći pašće kiša. Jutro će biti neodređeno i tromo, kao i mnogi počeci kada se poželi da se odustane i vrati na staro. Tako je najlakše.

Ipak kroz otvoreni prozor prostrujaće miris sveže, duplo pržene kafe iz susednog stana. Biće to impuls za pokret, a ljubičasta haljina pašće kao slučajno sa ofingera i zahtevaće da se prošeta do prvog kafea.

Onda će sve biti lepše. Nakon te druge kafe korak će se prosto sam pružati ka pitomim ulicama sa sveže olistalim drvećem. Vazduh je već drugačiji i nešto slatko se širi, lepi za usne i mrsi kosu.

Bele lopte, kao delovi haljine, ređaju se od grudi  preko struka, prekrivajući kukove, butine i kolena, u slobodnom padu sve do članaka i bosih nogu, i dalje, vukući se po staroj kaldrmi, ona se napokon pojavljuje.

Njene ruke biće slobodne i raširene, noge razmrdane, a kolena klecava, vrat otkriven i raspuštene kose.

Ići će u pohod od jutra do predvečerja, mamiće druge da izađu za njom i prate je. Šunjaće se po trgovima, viriće iza uglova, naručivaće uvek još jedno piće nakon „poslednjeg“, nagovaraće svakog koga sretne da uradi baš ono oko čega se dvoumi, da popusti, zaboravi, skine tromu jaknu i podigne glavu ka svetlosti.

Zbuniće prolaznike i podmetnuće putokaze, baš zbog toga srešće se oni koji su se dugo izbegavali. Tako će doći i naredno proleće.

…

Onda će preko noći na grad pasti vrela zavesa. Nadvijaće se i zauzeće čitavu pozornicu, oteraće druge, ispuštaće svoje strelice i markiraće osvojena bojna polja.

Tek olistali i procvetali jasmin trajaće kraće, trešnje će popadati po zemlji, a ruže precvetati. Jedino će sa svih strana izbijati lijander, poput vatrometa, u svetlo roze boji, pa nešto tamnijoj, beloj i crvenoj. U dvorištima, iz prozora na krovovima, uz pruge i puteve, obale jezera i mora, uske i tajne prolaze.

Delovaće kao jednina otporna mediteranska žila kucavica koja tajnim kanalima komunicira sa svojom vrstom, sa planom da se spasi ove vrele vladarke.

Ona okovaće sve, pokazaće koliko ume da bude opasna. A ne samo omiljena  i jedvačekana kako se misli. Noći postaće kraće, kao i suknje.

Tektonska promena nikada ne dolazi u miru, već odvaja neki stari i novi svet, ostavljajujići provaliju kao nepremostiv most. Pa tako jednog dana naprasno na terasi četvrtog sprata stare zgrade koja gleda ka istoku, u uobičajeno vreme ručka, više neće sedeti čovek i žena koji su godinama delili sto, so, dodavali jedno drugom korpu sa hlebom, dosipali vino i zajedno sklanjali izrezbarene tanjire nakon što su, kao i inače, mirno i polako obavili podnevni ritual. Ko zna koliko dugo je trajao taj običaj, ali videlo se da je na tom stolu uvek bio poslužen mir, uz poštovanje i prijateljstvo. Nekada i dosada, kao na svakom meniju, poput zdravog obroka, ili monotonija kao meso i krompir, ali češće su tu bile slasne zakuske toplih razgovora, šala, a za dezert gotovo uvek doza sećanja iz mladosti.

Na stolici suprotno od, već i na daljinu vidno umornog, čoveka, okružen pomenutim oleanderima roze i belih cvetova sedeće neko drugi. Ona nije stasala na ovim područjima, mada možda u njenoj zemlji ima lijandera još lepših nijansi. Nije došla kako bi presadila te različite biljke, suprotno, njeni koreni zauvek ostaće u tom tlu druge boje. Ona je sada bez tog dela sebe, bez osnove i stabilnosti. Hoda gotovo uvek lišena ravnoteže, lebdeći po besmislu preživljavanja i surovosti samoproklamovane nove buržoazije.

Međutim, imala je sreće da sedi nasuprot čoveka koji nije ljut na svet zbog svog gubitka, ne smatra da je drugačiji jer se pukom slučajnošću rodio u nekakvoj bezbrižnoj geografskoj tački, a ni u kuću ne pušta one koji misle suprotno. Na stolu više neće biti identičnih jela, to je sigurno, ali naći će se recept za spokojan obrok i u novim okolnostima.

Tako će se dočekati jesen…