Mali ringišpil okreće se u izlogu antikvarnice u ulici kojom prolazi milanski tramvaj broj 16. Jedan sličan njemu ide u krug oko svoje ose na trgu u Firenci. Uz veselu muziku, baš kao i onaj čuveni u blizini Ajfelovog tornja.
Ili onaj na proplanku punom vinograda gradića La Mori. U moj grad dolazili su razni ringišpili u vreme vašara – važnog događaja za koji sam uvek brinula hoću li dobiti dovoljno džeparca za puno vožnji tokom ta tri dana.
U septembru, na vrhuncu berbe grožđa, pravi se fešta za sve vrščane i goste iz Banata ili šire. Stajali smo u redu za vožnju, trčali da zauzmemo mesto, on bi nas okretao uz opšti vrisak. Nakon vožnje, omamljeni idemo po šećernu vunu, pa onda u krug po centru, samo da sretnemo nekog nama poznatog. I tako od jeseni do jeseni, dok ne prerasteš sedište ringišpila i počne da ti se vrti u glavi od nekih prizemnijih stvari.
Tramvaj broj 16. prolazi pored crkve Santa Maria Dele Gracije, dovoljno sporo da se shvati od koliko je modrih ciglica sastavljena, uz bele stubiće i simbole. Iako nije moja, niti smo iste vere, smatram je svojom, možda po ženskoj liniji. Ona nije samo graciozna, nežno stamena, elegantno postavljena na uglu dve lepe ulice, ona je kao neko ognjište koje već šest vekova okuplja prolaznike.
Ispred ulaza decu koja se igraju loptom, u vreme pauze za ručak radni narod sa toplim obrokom za poneti. A predveče, na klupicama po blagoslov dolaze razni parovi – mladi, stari, neobični, oni koji su se razočarali u ljubav pa dali još jednu šansu, oni koji ne veruju al ipak probaju, i oni isprepleteni u sopstvenom zanosu.
Sveta Marija ima i zadnje dvorište u koje volim da virim kroz lukolike prozore. Početkom proleća tu su cvetale magnolije i zabelele pogled, davale dozu misterije, pogotovo jer se zna da se iz dvorišta može lako doći do samostana crkve koji čuva svetsko remek delo – Tajnu večeru Leonarda da Vinčija.
Bolje je izaći iz tramvaja, vrteti se oko crkve kako kakav ringišpil i posle otići i sačekati broj 10.
Moj omiljeni, stari, drveni, gradski vagončić. On klizi po šinama kao ruski lepotan po zaleđenom jezeru. Namerno bira lagane pokrete za ulicu Ariosto, želi da se pokaže dobrostojećim gospođama vilama i palatama. One su očuvane, svaka ogrnuta u fasadu šivenu po narudžbini, a od nakita nose balkone od kovanog gvožđa, gipsane figure i izvijene stubove.
Mirišu na ruže, magnolije, visteriju, kesten… Iz tramvaja prosečan putnik pita se koja je lepša, a samo sluti šta se odvija u njihovim odajama danas ali i davnih dana kad su tek stasale u mlade zavodnice.
Pošto pozdravi stare prijateljice, gradski frajer ubrza sve do parka Sempione. Onda napravi piruetu kod trijumfalne kapije gde se sakupljaju svi – trkači, šetači, oni bez plana, pudlice, vajmarski ptičari, hrtovi..
Sledi još jedan polu okret, zaškripi sličugama, džentlmenski raširi ruke, sačeka aplauz, pozdravi publiku, i krene da hvata novi zalet.
Doživljaj iznutra je poseban, kupiš kartu za predstavu, smestiš se u drvenu klupu, zveckaju staklići na lusterima i ponese te..
Stari plesač nastupa svakog dana i ne staje ni tokom noći, uvek se nađe neko kome treba malo magije, kako kakav ringišpil za velike..
No Comments