U pastićeriji San Karlo konobari donose na velikim limenim, starinskim poslužavnicima, uglavnom penušava vina, uz neki slatkiš. Za mene je podne za kafu, vidi se da nisam odavde.
Svako je izveo nekog dragog, subota je dan za to, mada možda u nekom paru nema previše spajanja, dele isti sto.
Najviše posmatram, rekla bih, majku i ćerku. Obe nisu mlade. Vesele su, ćaskaju i kuckaju se. Nose lep nakit, diskretan. I zanimljive suknje, jedna ima til na ivicama. Trenutak je lep, al pomislim kako bih ga delila sa nekim bliskim, baš kao njih dve.
Dobro, tu si ti. Rekla sam, daću ti šansu da se zbližimo. Iako si me naterao da ostanem kad sam htela da odem od tebe, zatvorio granice, zagubio dokumenta, sabio me u jednu sobu. Nimalo romantično.
Znam, nisi ti kriv. Krivi su oni mali pijuni sa dobrim pozicijama.
Idem do jednog od tvojih dvorišta, možda me primite sada.
Otvorio si ulaz u Leonardove vinograde. Ulećem pravo u dvorište muzeja, prelećem kroz odaje vile da stignem do vrta.
Vidim horizont lepote. Stojim na ulazu i gledam u savršeno malo prostranstvo, idealnu simetriju, rajski vrt.
U centralnoj zelenoj liniji je fontana, pa po tri statue sa desne i leve strane. Iza toga graciozni ulaz u ružama oivičen prostor. Plato za lepotu, mir, za život.
Ruže bele i roze, ljubičasta puzavica na statui, sitne bele rade po travi, puzavice po zidovima, po neki mirišljavi jasmin.
Drvo lipe, pa znao je Leonarodo da odabere najbolje. Kesten. Poređali su i po neku pletenu stolicu, za nas koji smo oboreni s nogu. Sedim i gledam u vilu iz udaljenog kutka dvorišta. Vidi se centralni ulaz u kuću iz XVI veka, i na postolju vinska boca. Golubije plavi šaloni na prozorima, elegantna ograda iste boje, a fasada bela. Prozori su otvoreni. Crepovi na krovu su rustični, ovalni, prelepi.
Dvorište je ograđeno zidovima od stare odronjene cigle, jedan zgodni letnjikovac je prvi komšija. Na zidiću je i ulična lampa. Tu su i mlada trešnja, kajsija, neko visoko drvo sa glomaznim lišćem i upravo je jedan list otpao, u tom gracioznom letu stao je čitav trenutak…
Mogla bih zauvek da ostanem ovde. Ranije mesto susreta najpovlašćenijih stanovnika grada, pa i samog Leonarda da Vinčija, lordova, njihovih ljubavnica, pesnika, noblesa. Renesansa se ovde budila, a danas je mogu i ja udahnuti.
U mirisu breskve, lavande, malih ruža uživali su i ne znam da li su oni uspevali da prepričaju ta probuđena čula i mir koji opija. Poput nekog vizuelno savršenog samostana. Lepota trajanja, doživljaja i tajni koje su se dostojanstveno rasporedile po vrtu.
Kuću su posedovale četiri porodice kroz četiri veka. Svaka je unela nešto svoje. A Leonardo je dobio parcelu za svoje vinograde pri dnu dvorišta. On je rekao da mnogo čovečije sreće potiče od dobrog vina. I tu smo isti. Živeo je i radio u blizini, često dolazio do svoje loze i uživao u procesu proizvodnje vina. Kao i mnogo toga vrednog, i oni su stradali tokom ratnih godina. U ovom veku naučnici su iz korena izvukli DNK loze koju je lično zasadio i negovao Leondardo, i oživeli je. Vinogradi su sada nežni i mlado zeleni, pod savršenom linijom. I danas se može dostići mnogo sreće uz baš njegovu malvaziju.
Vino s ukusom burne i lepe istorije.
Kuća ima dve odaje i dva prolazna prostora. Svaka je zanimljiva, sa uverljivim detaljima i dokazima uzbudljive prošlosti. Na spratu su odaje koje nisu za ovu javnost, gde su sebično zaključane uspomene.
Dobro, možda i za mene čuvaš neku tajnu u rukavu, kad smo se već dobili novu šansu za nas.
No Comments