Prvo jutro novog meseca. Leto će početi. Hodam, nemam plan. Ovde su dvorišta protkana zelenilom i mistikom. Vidiš sa distance dovoljno da zamisliš šta je unutra, ali nemaš ključ da uđeš i proverš.
Možda je šifra u vijugama mašte, putovanju kroz vekove, čitanju sa ulubljenih pločnika. Znaju oni sve, mnogi pre mene su stajali i tražili da znaju, ne samo da nagađaju.
Ili je odgovor pred nosom koji viri u sve te milanske kapije, u osećaju u stomaku i misli koja prvo padne na pamet.
Dovorište je Leonardovih vinograda, ulaz u muzej koji je sada zatvoren. U mističnom prolazu su stubovi, za mene više antički nego rimski, ali šta znam ja, samo sam ovde u prolazu. Vidim i malo dvorište iza, još lepše, sa više simbola i pitanja. Privlači me. Čujem zvona crkve. Jutro je lepo i hladno. Miriše na jasmin. Ceo grad je u oblaku parfema te puzavice i danju i noću.
Korsom Manđenta kruže i klasični muški pogledi i jednostavno lepe ženske haljine. Za mene je rano, samo hodam. Dolazim do odaje u kojoj se čuva Tajna večera i shvatam da sam mogla i drugom ulicom, ali sam ipak odabrala onu koju poznajem. Zašto sam pošla njome?
Zar nisam rekla da volim da istražujem? Nekad sam tako dosadna i pratim šablone. Katkad bih samu sebe izbacila na ulicu, ili iz grada, dok ne smislim šta želim.
Nailazim na palaco Lita, staro pozorište, ulazim. I tu je dvorište, skriveni vrt, sa preprekom. Opet traži vreme da se otkrije šta je dalje. Setim se šta mi je rekao jedan ovdašnji frend – u Milanu je sve lepo spolja, unutra baš i ne. Nisam mu poverovala. On je otišao odavde, možda je tako bolje, i za mene i za grad. Hodam i vidim crkvu na kojoj sat pokazuje 12. To su namestili zbog nas koji ćemo reci da neko misli na nas. Neko negde gde isto sada nije podne.
Lepa je crkva, kao i ulica. Kupiću svesku, ne mogu da pamtim misli. Vidim novi vrt. Tu je sve buknulo nakon zime i, za nas prolaznike prespavanog, proleća. Probudili smo se i mi, skinuli maske, oslobodili usne za poljupce.
Opet pitanje – šta je iza gvozdene, fino izvajane, ograde? Je l bilje pravo? Miriše ili ne? Da li će mi se svideti i kad jednom kročim tamo, ili mi se samo dopada na daljinu?
Je li to mesto za mene ili pak ne? Želim li zaista da znam šta je posađeno tu? Kakav je cvet u jesen, kada stigne kriza kišnih dana?
Je li on uopšte višegodisnja biljka ili sezonska? To sada ne vidim. Već sam duboko zašla u rustični deo grada.
Skrenem i hod i misli i vidim da bočni zid crkve krije ikonu u cigli. Pročitam da je zid ostatak kapele koja je srušena tokom bombardovanja ’43. Sve je stradalo ali ikona je ostala. Neverovatno. Čudesnu sliku ugledaju samo oni koji zađu međ stubice i prate njuh za snjuranje.
Ne palim gps, to mi nikada ne pomaže, nos me navede na bolji put. Kažem sebi, vidiš da je bolje kad pratiš osećaj.
Sledeći momenat je manje religiozan. Statua koja pokazuje srednji prst. Ne znam šta predstavlja, ali nasmejem se sa posvetom.
Pitam gospođicu Lilu šta je to, kaže da je poruka upućena fašistima, a ne berzi kako se misli, i da moram da odem u antifasiticki đir. Hoću. Kada ponovo počnu da organizuju. To me i više zanima od traženja odgovora kakav je zapravo gospodin vrt.
Odem do slatke pjacete S. Alesandro i sedam ispred crkve. Vadim novu svesku da prepišem misli. Hlad stare katedrale nudi sve što mi treba – mesto da spustim pomalo umorno telo, pogled ka vedrom nebu iznad i lepim fasadama ispred, i neki mir. Pored mene prolazi pas na povocu, ide na misu. Fino, pomislim. Ima i on svoje molitve i pitanja na koje čeka odgovore.
No Comments