“Carević”
Jadransko more na treptaj oka, mirno i blago, lekovito nakon skučenih vidika.
U vazduhu kruži nešto slatko, miluje, obavija, grli. Naginjem se ka toj promeni dok stojim bosa ne mareći za visinu sa koje mogu pasti.
Tu, na pola puta do Beograda, jedan takozvani Mali on, prefinjeniji. Mlađi brat večne vladarke Venecije, šarmer, zavodnik, davno ustoličeni carević.
Lep, šaren, skockan, sačuvan. Zub vremena nije ga takao. Samo pojačao sjaj na najjače.
Kao most između problema starih i novih, u tim morskim kvadratima oni se gube, ne sećaš ih se, a u nove ne veruješ.
Jedan galeb samo nadlece, kao da me prati, malo je sam, malo u društvu, kao i ja. Sunča se, pa umoči noge u slano more. Kao i ja.
Ideš ruku pod ruku sa varkom, misliš prevariće stvarnost, ali ona se fakat igra sa tobom.
Okvasi perje tom azurnom bojom. Doda na sebe sve nijanse lepe. Pronađe nešto za užinu, svrati do taverne u starom gradu, gakne na poznati jezik. Dovoljno mu je da čuje mediteransku melodiju i uhvati nečiji dubok pogled. Kao i meni. Zažmuri da oseti sve to o čemu je maštao tokom dugog i neizvesnog leta. Kao i ja.
Dan kad vreme staje, a zapravo teče brže nego što se podnosi. Ideš ruku pod ruku sa varkom, misliš prevariće stvarnost, ali ona se fakat igra sa tobom.
Ovo je tačka koja te podseti kuda si hteo da ideš, koje bitke da biješ, a koje da prespavaš.
Ovde su uvale kojima kažem da ćemo se vratiti. Onda zalupe talasi i ne znam da li odobravaju ili se bune. Vidim, prija im samoća, nismo potrebni mi njima, samo oni nama. Ne samo da nas zaleče posle tupe gradske rutine, nego i razbiju prolaze ka starim željama koje su zatrpale bezvredne brige, sumnje i neke stvarne nedaće. Ovo je tačka koja te podseti kuda si hteo da ideš, koje bitke da biješ, a koje da prespavaš. Kakav odraz da imaš kad se sretneš sa sobom u ogledalu koje visi na kamenoj kući, ukrašeno lavandom.
S prozora posmatram i rekla bih da je carević srećan što nisu svi nagrnuli na njega. Dosta mu je lažnih hedonista koji svrate da rabe njegovu lepotu i ne osete magiju u zraku.
Ne vire u vijugave ulice, raširen veš na žici pred prozorom i ne poklone se borovima, čuvarima stenovitih obala. Prepoznaju samo jednu nijansu plave. Večiti daltonisti u gradu s otvorenom paletom boja.
Carević mi namigne kao znak da sam u pravu i na pravom mestu. Izvijem se da upijem još malo tog sunca i nagledam se krasote. Prilaziš mi s leđa da uhvatiš i ti taj trenutak. Naslanjam se na tebe i kužim šta je carevic hteo da kaže.
…
Galeb je zadovoljno poleteo. Kao i ja.