Kokoške

„Kad sneseš zlatno jaje ti se, draga, pohvali“ , čuveni savet o samopromociji.

Istinit, pali skoro svuda. I svuda ih ima, sliče kao jaje jajetu, prepoznaš ih po iritantnom pisku „Ja sam, ja sam, ja sam.“ Savet se obavezno primenjuje i kad je mućak u pitanju. I najmutniji.

Neke se rode s tim, pa se diče priridno (čitaj perfirdno), neke uče od najboljih, idu uz suknju  najglasnije i samo ponavljaju bez mozga, a neke nemaju meru i vazda leti tuđe perje zarad njihovog probijanja. Sve tri vrste nose doživotni beleg „lošije kategorije.“

Drugi se dive njihovom umeću, pa devojčice uče da gaze i sestre ako treba, da stasaju u ove perfidne, bolje će proći u šivotu. Neki ih se plaše, a mnogi nasedaju na ćorke.

Ima i onih koji su svesni da je mućak, al vole kad im se tako servira. Vole, a i dobro je za ugled. I baš ih izdvajaju kao primerak sposobne sorte. Nagrade su prve klase, i tek tad kreće šepurenje bez pokrića.

Ja nikada neću biti viđenija koka u tim kokošinjcima. I to je jedna od top ponosnih stavki s kojom se i ja kicošim.

Ne bih valjala ni zlatna ni drvena jaja po tom blatu.

Niti rabila to „draga“ kao neke što ni zarez ne stave posle reči.

A zna se da se meni tako samo muškarac može obratiti. Isto važi i za „cara mia.“